1. А Јаков живеше у земљи где му је отац био дошљак, у земљи хананској.

2. Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад беше момак од седамнаест година, пасаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његовог; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу свом.

3. А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свих синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

4. А браћа видећи где га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзети на њ тако да му не могаху лепу реч проговорити.

5. Уз то усни Јосиф сан и приповеди браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

6. Јер им рече: Да чујете сан што сам снио:

7. Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мом.

8. Тада му браћа рекоше: Да нећеш још бити цар над нама и заповедати нам? Стога још већма стадоше мрзети на њ ради снова његових и ради речи његових.

9. После опет усни други сан, и приповеди браћи својој говорећи: Усних опет сан, а то се сунце и месец и једанаест звезда клањаху мени.

10. А приповеди и оцу свом и браћи својој; али га отац прекори и рече му: Какав је то сан што си снио? Еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

11. И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове речи.

12. А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца свог код Сихема,

13. Рече Израиљ Јосифу: Не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? Хајде да те пошаљем к њима. А он рече: Ево ме.

14. А он му рече: Иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине хевронске, и он отиде пут Сихема.

15. И човек један нађе га а он лута по пољу; те га запита говорећи: Шта тражиш?

16. А он рече: Тражим браћу своју; кажи ми, молим те, где су са стоком?

17. А човек рече: Отишли су одавде, јер чух где рекоше: Хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

18. А они га угледаше из далека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

19. И рекоше међу собом: Гле, ево оног што сне сања.

20. Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од ових јама, па ћемо казати: Љута га је зверка изјела. Онда ћемо видети шта ће бити од његових снова.

21. Али Рувим кад чу то, избави га из руку њихових рекавши: Немојте да га убијемо.

22. И још им рече Рувим: Немојте крв проливати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га хтеде избавити из руку њихових и одвести к оцу.

23. И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

24. И ухвативши га бацише га у јаму; а јама беше празна, не беше воде у њој.

25. После седоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавог корења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

26. И рече Јуда браћи својој: Каква ће бити корист што ћемо убити брата свог и затајити крв његову?

27. Хајде да га продамо овим Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тело. И послушаше га браћа његова.

28. Па кад трговци мадијански беху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

29. А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздре хаљине своје,

30. Па се врати к браћи својој, и рече: Нема детета; а ја куда ћу?

31. Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,

32. Па онда послаше шарену хаљину оцу његовом поручивши: Нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твог или није.

33. А он је позна и рече: Сина је мог хаљина; љута га је зверка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

34. И раздре Јаков хаљине своје, и веза кострет око себе, и тужаше за сином својим дуго времена.

35. И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тешећи га, али се он не даде утешити, него говораше: С тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

36. А Мадијани продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараоновом, заповеднику стражарском.