1. Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

2. Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек, може зауздати и све тело.

3. Јер гле, и коњима мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.

4. Гле и лађе, ако су и велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

5. А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

6. И језик је ватра, свет пут неправде. Тако и језик живи међу нашим удима, поганећи све тело, и палећи време живота нашег, и запаљујући се од пакла.

7. Јер сав род звериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човечијем;

8. А језик нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно једа смртоноснога.

9. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме кунемо људе, који су створени по обличју Божијем.

10. Из једних уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

11. Еда ли може извор из једне главе точити слатко и горко?

12. Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.

13. Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од доброг живљења дела своја у кротости и премудрости.

14. Ако ли имате горку завист и свађу у срцима својим, не хвалите се, ни лажите на истину.

15. Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.

16. Јер где је завист и свађа онде је неслога и свака зла ствар.

17. А која је премудрост одозго она је најпре чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова, без хатера, и нелицемерна.

18. А плод правде у миру сеје се онима који мир чине.