Јов, глава 7
1. Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2. Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3. Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4. Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5. Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6. Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7. Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8. Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9. Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,
10. Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11. Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12. Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13. Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14. Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15. Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16. Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17. Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18. Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19. Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20. Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21. Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.