1. Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

2. Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

3. Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4. Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

5. Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6. Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7. Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

8. Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9. Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

10. Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

11. Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

12. Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

13. Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14. Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15. Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16. Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17. Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

18. Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19. Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20. Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21. Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.