1. Још настави Јов беседу своју и рече:

2. О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

3. Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

4. Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

5. Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

6. Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

7. Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

8. Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

9. Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

10. Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

11. Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

12. Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

13. Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

14. У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

15. Око бејах слепом и нога хромом.

16. Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

17. И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

18. Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

19. Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20. Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

21. Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

22. После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

23. Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

24. Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

25. Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.