1. О да би раздро небеса и сишао, да се растопе горе од Тебе,

2. Као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име Твоје познају непријатељи Твоји и да народи дрхћу од Тебе.

3. Кад си чинио страхоте којима се не надасмо, Ти си силазио, и горе се растапаху од Тебе.

4. Откако је века не чу се, нити се ушима дозна, нити око виде Бога осим Тебе да би тако учинио онима који Га чекају.

5. Сретао си оног који се радује творећи правду; помињу Те на путевима Твојим; гле, Ти си се разгневио што грешисмо; да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

6. Али сви бејасмо као нечисто шта, и сва наша правда као нечиста хаљина; зато опадосмо сви као лист, и безакоња наша као ветар однесоше нас.

7. Никога не би да призива име Твоје, да устане да се Тебе држи, јер си сакрио лице своје од нас и растопио си нас безакоњем нашим.

8. Али сада, Господе, Ти си наш Отац; ми смо као, а Ти си наш лончар, и сви смо дело руку Твојих.

9. Господе, не гневи се веома, и не помињи довека безакоње; ево, погледај; ми смо сви Твој народ.

10. Градови светости Твоје опустеше; Сион опусте, Јерусалим поста пустош.

11. Дом наше светиње и наше красоте, у коме Те славише оци наши, изгоре огњем, и све што нам беше драго потрвено је.

12. Хоћеш ли се на то уздржати, Господе, и ћутати, и једнако нас мучити?